Perspektive radničkog organizovanja – civilno društvo i radnički pokret

Moderator panela, Miloš Baković Jadžić, istakao je glavna pitanja kojih će se dotaći ovaj panel – koji je položaj sindikata danas, koja je njihova uloga i kakve su perspektive sindikalnog organizovanja; čemu služi i kuda nas vodi „socijalni dijalog; šta je alternativa postojećem stanju i gde leže potencijali organizovanog delovanja u smeru izmene date situacije? Ako ostavimo po strani neke dileme odnosa između sindikata i civilnog društva, postaje sve vidljivije, kako u zemljama tazvijenog kapitalizma, tako i u zemljama (polu)periferije, da je saradnja ova dva sektora nužna i da je moguća. Posmatrajući situaciju u regionu, kod sindikata se sve više javlja sumnja u instituciju socijalnog dijaloga, dok organizacije civilnog društva sve više prepoznaju problem neoliberalne rekonstrukcije u kojoj je njima u najboljem slučaju namenjeno mesto servisera usluga koje država napušta. Data situacija ni jednoj ni drugoj strane ne uliva nadu da će svojim razdvojenim aktivnostima dovesti do nekakvog slobodnog i pravednog društva, pa je pitanje koje se sve češće postavlja upravo to na kojim osnovama i sa kakvim ciljevima bi mogla da bude uspostavljena saradnja u koju ih gura sama logika društvene dinamike.

U diskusiji po ovim pitanjima učestvovali su:

Ivan Radenković – Živi i radi u Novom Sadu. Zaposlen je u Udruženju romskih studenata i član je kolektiva Gerusija. Deo je uredništva časopisa za teorijske prakse ”STVAR” koji izdaje kolektiv Gerusija. Bavi se marksističkom teorijom i istorijom.

Boško Petrov – Zaposlen u Savezu samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština kao saradnik za informisanje, protokol i odnose sa javnošću.

Mijat Stanić – Predsednik Nezavisnog cestarskog sindikata iz Zagreba, koji deluje u sklopu Nezavisnih hrvatskih sindikata.

Teodor Celakoski – Radnik u kulturi, aktivista inicijative “Pravo na grad” i projektni direktor Multimedijalnog instituta MaMa, Zagreb. Jedan je od pokretača brojnih hrvatskih platformi, mreža, trajnih inicijativa i institucija među kojima su, pored navedenih, Clubtura, POGON, Zaklada Kultura nova. Evropska fondacija za kulturu (ECF) izabrala je ove godine Celakoskog za laureata Nagrade princeze Margriet (ECF Princess Margriet Award).

Ivan Radenković je izlaganje započeo govoreći o problemima socijalnog dijaloga kroz istoriju, kao temi od važnosti za sindikalni pokret.

Već od ’70-ih godina u radničkom pokretu primećuje se nedostatak baze za širu društvenu saradnju, odnosno nedostatak saradnje sa ostalim društvenim pokretima. Ovi problem u vezi su sa strategijom sindikalnih pregovora i socijalnog dijaloga uopšte. Ipak, ovaj poziv na širu narodnu mobilizaciju je izostao, kako u Evropi tako i u Srbiji.

Danas je opšte mesto da je radnički pokret u defanzivi ali ova defanziva ipak nije baš samorazumljiva pojava. Okolnosti koje su radnički pokret dovele u ovo stanje obeležene su globalnom kapitalističkom dinamikom koja je radničke organizacije dezintegrisala ekonomski, politički i ideološki. U aktuelnoj situaciji koncept socijalnog dijaloga važi kao osnovni obrazac pregovaračke strategije, a pitanje koje će uskoro morati da bude na dnevnom redu sindikata, ali i šire, jeste koliko ovaj obrazac odgovara postojećoj situaciji, a koliko je on sindrom slabosti radničkog pokreta.

Ideologem opravdanja socijalnog dijaloga podrazumeva da je radničkom pokretu zapravo krenulo bolje onda kad je realno prestao sa politikom konfrontacije prema kapitalu i kada je usvojio neku vrstu strategije mirnog pregovaranja, čime su stvorene osnove za neku vrstu racionalnog socijalnog partnerstva sa kapitalom. Međutim, ovo nije tačno iz više razloga. Prvo, na ovaj način se previđa istorijska realnost radničkog pokreta i njegove zasluge se pretvaraju u vlastite; istorijska realnost nam pokazuje da je sindikalni pokret između dva svetska ključna prava izborio upravo fokusirajući se na izražavanje klasnog antagonizma, dok je kapitalu preostalo da u nekoj dugoročnoj perspektivi radi na oslabljivanju i neutralisanju klasne borbe kao načina na koji je rad izborio ova prava. To je na neki način omogućeno stabilnim ekonomskim rastom, podstaknutim direktnim investicijama, koje su za cilj imale sprečavanje talasa nacionalizacije koji se širio i na zemlje zapadne Evrope, te kako bi se preduhitrile socijalističke tendencije, stvorena je ekonomska osnova za takozvani klasni kompromis u period nakon Drugog svetskog rata. Ovaj klasni kompromis podrazumevao je razvijanje i institucionalizaciju mirnih sporazume između rada i kapitala, a karakterisala ga je jaka socijalna država, tripartitna struktura pregovaranja (radnici, država, poslodavci), kao i politika koncenzusa.

Ipak, cena za to je bila ogromna – rast standard života radničke klase bio je plaćen napuštanjem socijalističkog projekta i socijalističke strategije. Klasne analize su se polako gubile iz javnosti, a vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i sveukupna organizacija radnog procesa je pripala sferi kapitala. Paralelno sa ovim procesima, sve do krize ’70-ih godina, na delu je nacionalna regulacija kapitala i tržišta, koja je istovremeno omogućavala pregovore između rada i kapitala u okviru nacionalne granice, čime je i sindikalni pokret u izvesnom smislu poprimio nacionalnu crtu. Sindikalni internacionalizam bio je sveden uglavnom na ograničeno vršenje uticaja u različitim međunarodnim telima ili pozivanje na kampanje za formalno uvođenje standarda rada ili pridržavanje kodeksa društveno odgovornog poslovanja (uprkos činjenici da su ovakve kodekse donosile upravo multinacionalne kompanije) ili sindikalni turizam naprosto. U tom smislu, možemo reći da je politika socijalnog dijaloga ostala dominantna između ostalog zbog toga što su sindikati postajali sve više odvojeni od baze i birokratizovani.

Održavanje klasnog kompromisa podrazumevalo je i prebacivanje radničke klase u sferu potrošnje, putem oduzimanja kontrole nad sferom proizvodnje, odnosno usitnjavanjem radnog procesa i promovisanjem ideologije individualizovanog potrošača. Skorašnja dešavanja u Srbiji u vezi sa Zakonom o radu možemo čak nazvati korporativno-represivnim pristupom radničkim pravima, koji je otvoreno zagovarao prednost kapitala nad radom, kombinujući različite represivne mere i ograničenja radničkih prava. Procesu oduzimanja određenih stečenih prava u Srbiji prethodio je i proces uključivanja delova radničkih organizacija u upravljačke funkcije. Ovaj proces možemo nazvati liberalno-korporativnim, jer sa jedne strane pretpostavlja zajednički interes rada i kapitala dok sa druge strane prihvata činjenicu da je u ovom trenutku nemoguće postići punu zaposlenost putem politika karakterističnih za period države blagostanja, odnosno sprovođenjem kejnzijanskih koncepata.

Ipak, sve ove činjenice sindikati gube iz vida kada primenjuju strategiju socijalnog dijaloga. Jedan od razloga za to su i depolitizacija i deradikalizacija radničkog pokreta, u smislu nedostatka političkog sadržaja borbe, odnosno kritike kapitalizma u celini, kao i u smislu političkog ishoda.

Ipak, možda jedan od pozitivnih impulsa u aktuelnoj situaciji predstavljaju upravo dešavanja u vezi sa aktuelnim Zakonom radu. Kako su se sindikati u određenom trenutku povukli iz pregovora sa državom i poslodavcima, prepoznali su potrebu za podrškom šireg društva. To je dovelo do potpisivanja sporazuma između Gerusije, Omladinskog centra CK13, Udruženja romskih studenata i Saveza samostalnih sindikata grada Novog Sada zarad zajedničkog rada na ovim i sličnim problemima.

U tom smislu, preporuke za budući rad uključivale bi i neku vrstu političke i strateške edukacije sindikalne baze po pitanju socijalnog dijaloga, njegove istorije i načina prevazilaženja.

Boško Petrov se osvrnuo na ulogu koju imaju mediji u kreiranju slika o pravičnosti i istini danas, s obzirom na to da se situacija vezana najpre za radno zakonodavstvo odnosi na sve ljude koji rade, a koji su ujedno i sami sidikalni aktivisti/kinje ili bi mogli da budu.

Prvi problem u vezi sa medijima je taj što oni često ne prenose relevantne informacije javnosti. Iz iskustva Saveza samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, često se dešava da se novinari/ke interesuju za određenu temu, ali kada od sindikata dobiju zvanični stav, te informacije prosto ne budu objavljene. Razlozi za ovo leže uglavnom u uređivačkoj politici medija, odnosno, bliskosti uredništva sa aktuelnom vlašću. Takođe, radnici/ce u medijskom sektoru su i sami nedovoljno sindikalno organizovani/e da bi mogli da promene ovu situaciju.

Drugi problem, vezan za goreopisanu situaciju, je taj što kada mediji i objave informacije vezane za rad sindikata, one su uglavom neblagonaklone i objavljene u onom obliku u kome odgovara uredništvu. Tako kroz medije, umesto istinitih priča o radu sindikata na mnogim značajnim pitanjima, često dobijamo senzacionalističke informacije o navodnim skupim kolima koje sindikalci voze, neverovatnim platama koje imaju zahvaljujući radu u sindikatu itd.

Način na koji je SSS grada Novog Sada i opština pokušao da prevaziđe opisanu situaciju je upravo putem saradnje sa određenim nevladinim organizacijama. Iako je i ovaj sektor izložen negativinim stavovima koji se putem medija plasiraju o radu sindikata, jednom kada su se sticajem okolnosti u istom prostoru našli i ljudi iz organizacija civilnog društva i ljudi iz sindikata i imali priliku da zaista razgovaraju, ispostavilo se da su im stavovi o relevantnim društvenim pitanjima u velikoj meri slični – svi su radili na istoj stvari, a da nisu bili dovoljno informisani jedni o drugima. To je dalo osnova da se uđe u konkretniju saradnju SSS grada Novog Sada i opština sa organizacijama poput Gerusije, Udruženja romskih studenata i Omladinskog centra CK13. Kao rezultat te saradnje nastali su video klipovi o izmenama Zakona o radu koji su realizovani u veoma kratkom vremenskom roku, u vreme kada je i bilo značajno brzo reagovati.

Naravno, oni nisu došli do šire javnosti putem medija, ali jesu putem društvenih mreža, što je uticalo na generalnu informisanost ljudi po ovim pitanjima. Između ostalog, upravo je tako izazvana neka reakcija javnosti na situaciju na polju radnog zakonodavstva nakon čega je usledila obustava rada na izmenama Zakona.

Pored postizanja određene vidljivosti u vezi sa specifičnim pitanjima, na ovaj način je omogućena i bolja informisanost ljudi o radu sindikata. Drugi metodi su uključivali i bolju komunikaciju sa javnošću putem sajta sindikata i društvenih mreža generalno, te veći angažman Sekcije mladih. Ujedno, od velikog je značaja i edukacija mlađih ljudi, srednjoškolaca/ki o značaju i ulozi sinikata i sindikalnog organizovanja uopšte, kako u istorijskoj perspektivi tako i u današnjoj situaciji.

S obzirom na sve navedeno, jedini način za poboljšanje sindikalnog organizovanja i povećanje uticaja sindikata u društvu bio bi upravo povećanje sindikalnog angažmana ljudi generalno i veće učešće u radu sindikata, kako bi se on menjao u željenom pravcu.

Mijat Stanić je započeo svoje izlaganje smeštanjem sindikata u dati društveni kontekst. Naime, jasno je da država kao akter jednog globalnog, potrošenog sistema više ne igra ni jednu od nekadašnjih značajnih uloga kao što su na primer socijalna i zdravstvena zaštita u situaciji u kojoj dolazi do velikog raslojavanja društva, u kome postoje najbogatije gazde nasuprot najsiromašnijim radnicima. Kada ovome dodamo i koncept deljenja zajedničkog pregovaračkog stola sa državom i poslodavcima, ne čudi da se često dešava da sindikati polako počinju da liče na drugu stranu.

Element koji ovu situaciju čini komplikovanijom je činjenica da sindikati danas moraju da posredno štite i privatna preduzeća, jer se korupcija događa na svim nivoima. Danas, čak i stopostotni vlasnici potkradaju svoja preduzeća do te mere da za radnike nema plata, a njihov interes za potkradanje leži u činjenici da u Hrvatskoj danas postoje izvesne predstečajne nagodbe putem kojih se opraštaju veliki dugovi. Na taj način, interes sindikata postaje i zaštita preduzeća, kako bi se sačuvala radna mesta.

Aktivnosti sindikata po ovim pitanjima su prilično raznovrsne, Zakonska regulativa jeste loša,ali ipak pruža određene mere zaštite radnika koje često budu neiskorišćene – inspektorati za rad ne rade svoj posao, pa veći deo njihovih aktivnosti preuzimaju sindikati. Druga rešenja uključuju klasične načine sindikalnog delovanja poput štrajka, protesta itd. Ipak, svaka od svojih metoda ima svoja ograničenja.

Sa druge strane organizacije civilnog društva čini se da u poslednje vreme imaju određene načine iskazivanja protesta koji omogućuju da se za celu priču zainteresuju i oni koji nisu njihovi članovi. Jedan takav primer su i protesti protiv gradnje jednog tržnog centra u Zagrebu na javnom prostoru, koji su uspeli da animiraju i nekoliko hiljada ljudi za zaštitu javnog interesa. Sindikate, opet, uprkos najboljoj infrastrukturi i sredstvima koja imaju, često prati i nedostatak komunikacije unutar sindikalne strukture, što za posledicu ima i slab odziv ljudi na sindikalne akcije. Još jedan važan problem odnosi se na situaciju u medijima – čak i kada se putem sindikalnih aktivnosti omogući hapšenje određenih ljudi za zloupotrebe u preduzećima, što za medije predstavlja određenu senzaciju, opet ostaju nezabeleženi najveći doprinosi poput onih vezanih za kolektivno pregovaranje. Ipak, ulazak u javnu sferu omogućava izvesni stepen vidljivosti, moći ali i neke vrste zaštite za najizloženije pojedince kojima se često predlaže policijska pratnja s obzirom na aktivnosti koje preduzimaju protiv raznih moćnih ljudi. Sa druge strane, političke i ekonomske elite u ovakvim situacijama razvijaju druge strategije otpora, koje na primer uključuju stvaranje različitih parasindikata i paraorganizacija koje pod maskom zaštite radničkih prava zapravo štite njih same.

Kada je reč o saradnji sindikata i organizacija civilnog društva, do nje dolazi upravo prepoznavanjem potrebe za zajedničkim radom svih koji se bave zaštitom javnih interesa. Jedan od povoda za saradnju je bio plan države da se autoputevi daju pod koncesiju. Sticajem okolnosti, kako bi se prikrila prava situacija, ovaj proces predstavljen je kao monetarizacija duga najpovoljnijim modelom. Sindikati su zatim uspeli da pribave relevantnu dokumentaciju iznutra, ali za koju su morali da potpišu da neće biti objavljena. Međutim, jednom kada su imali relevantna dokumenta, mogli su da podnesu zahtev na osnovu zakona o pravu na pristup informacijama i da i zvanično dobiju dokumenta, na osnovu kojih se videlo da u pitanju jeste koncesija, a ne monetarizacija. Onda kada su imali materijal koji je bilo moguće upotrebljavati javno, pristupilo se organizovanju okruglih stolova na kojima su govorili određeni stručnjaci koji su se protivili koncesiji, ali i protestima i performansima ispred zgrade Vlade. Na taj način su uspeli da privuku i pažnju medija, koji nisu mogli da ignorišu ovu vrstu javnih događaja.

Zajedničkom saradnjom sindikata, organizacija civilnog društva i pojedinačnih aktivista/kinja omogućeno je širenje fronta odbrane javnih dobara. Uprkos pomacima, i dalje je potrebno zajednički raditi na širenju svesti civilnog društva – informisanju i uključivanju što većeg broja ljudi u ovu borbu – jer ova saradnja nije samo potrebna već u ovom trenutku i nužna. Jer, nema dobre vlasti bez dobro kontrolisane vlasti, a dobra kontrola može biti samo od strane naroda.

Teodor Celakoski je takođe govorio o saradnji sindikata i organizacija civilnog društva, osvrnuvši se i na trenutno stanje koje pokazuje nužnost ove saradnje.

Organizacijama civilnog društva u aktuelnim liberalno-demokratskim okvirima dodeljena je jedna vrlo ograničena uloga kontrolora transparentnosti, dobre vladavine i ljudskih prava. Ovakvim legitimacijskim okvirom, sa jedne strane, i, sa druge strane, posredstvom različitih finansijskih shema, dobar deo organizovane hrvatske civilne scene je profesionalizovan i, posledično, nije u mogućnosti da pruži adekvatan odgovor na nove okolnosti nastale posle krize 2008. godine, odnosno na socio-ekonomske okolnosti krize. Upravo navedeno predstavlja izazov za budući rad civilnog sektora, to jest, otvaranje tema povezivanja sindikata i organizacija civilnog društva, finansijske isključenosti, socijalne isključenosti itd.

U ovim organizacijama postoji svest o ovoj potrebi, ali takođe i svest o tome da je njihova infrastruktura, kao u slučaju Zelene akcije, pogodna upravo za naslanjanje različitih radničkih i građanskih inicijativa. Međutim, kao što se i pokazalo na primeru pokreta Occupy, postoji i izvesna ograničenost ovakvih, direktno-demokratskih akcija na dugoročnom planu, osim na polju proizvodnje delegitimacije sistema i političke emancipacije različitih kolektiviteta i građana, jer vlast primenjuje taktiku koja uključuje ignorisanje protesta dok ne dođe do zamora ljudi i protest se prosto završi.

Tako, pomenuti mehanizmi u ovom trenutku ne daju odgovore za dugoročnu borbu, dok upravo sindikati mogu ponuditi infrastrukturu za njeno odvijanje. Oni su takođe u međuvremenu postali svesni činjenice da su na neki način oštećeni po pitanju vidljivosti u javnosti, da su prilično delegitimisani i percipirani isključivo kao grupa koja se bavi sopstvenim interesima. Povod za saradnju bilo je prošlogodišnje obeležavanje Prvog maja, a nakon toga se stupilo u proces dogovaranja nastavka saradnje. Na taj način, jedan deo organizacija civilnog društva, među njima i Zelena akcija, ušle su u područje tema javne infrastrukture, javnog prostora, javnih dobara i dobile priliku da budu prepoznate kao relevantni akteri u toj borbi. U pitanju su kolektivi koji su se bavili prostornom pravdom, povodom različitih dešavanja u Dubrovniku, Puli, Splitu, Zagrebu. U tom smislu je i načinjen korak prema temi autoputeva kao temeljnoj infrastrukturi u državi, što je prepoznato kao jedna tačka moguće saradnje sa sindikatima.

Kroz celi ovaj proces organizovanja došlo se iskustvenim putem, i usled toga što su različiti kolektivi u vremenu u kome ne postoji subjekt koji se može pokazati kao akter jedne zahtevnije ili opsežnije društvene konfrontacije, na neki način saterani u prostor taktičkog, počelo se razmišljati o karakteristikama koje imaju sve taktički uspostavljene platforme. Pre svega, radi se o tome da su one nesektorske i transdisciplinarne, čime na određeni način funkcionišu kontra sistemu koji je baziran na uspostavljanju razlika među različitim grupama i pojedincima, te međusobnom suprotstavljanju njihovih interesa. Tako dolazimo do druge karakteristike ovakvih platformi, a to je njihova mogućnost da određeni politički ili socijalni cilj postave na opštem nivou, umesto artikulacije partikularnog interesa svoje grupe ili pozicije. Treća karakteristika je izlazak iz okvira ad hoc ili projektne saradnje, koja je kratkoročnog tipa, i usmeravanje na srednjeročno i dugoročno bavljenje socijalnim ili političkim ciljevima. U tu svrhu se mogu koristiti neki konkretniji slučajevi, kao što su autoputevi, na primer, odnosno, oni primeri oko kojih su ljudi spremni da se više mobilišu jer ih se neposrednije tiču.

Sa svim navedenim u vidu, smernice za budući rad ticale bi se kretanja u smeru traženja zajedničkih tema i sa onima sa kojima možda ne postoji zajednički jezik, kako bi se stvarale političke situacije koje mogu biti mobilišuće za veći broj ljudi.